Krivi smo mi

Anđelka Kostić

Odakle da počnem? Da li od svojih osećanja, od osećanja svoje porodice, ljudi, malog jazavičara koji kuka od hladnoće, gladi, ili neuzvraćene ljubavi neke bezobrazne kučke? Da li da jednostavno ustanem sa stolice i odem da prošetam neosvetljenim sokakom bez kraja? Ne. Više tame od ove mi ne treba.
Početak je marta, već se od jutra pojavljuju prvi zraci dalekog sunca koje nismo videli mesecima, mučno se probijajuci kroz jutarnje oblake, kroz tešku maglu koja se spustila u dolini, a mene je obuzela hladnoća. Neka jeza mi lomi telo na sitne komade. Dok kucam, prsti mi trnu i sve više se hlade, uprokos peći koja izduvava veliku toplotu nadomak mog iskrivljenog tela. Kao da nemam snage više ni da ispravim ledja, kao da su preda mnom horizonti zatvoreni.
Tek mi je osamnaesta, a pričam o zatvorenim horizontima. Možda je to uticaj starijih, očajnih, onih koji kao da žive od danas do sutra, kao da se uspinju nekoliko stepenika, a zatim beznadežno padnu na dno, i opet tako. Bezbroj ih je. Mnogo više nego onih koji se nadaju da će sutra, uprkos vremenskoj prognozi koja najavljuje kišu, ogrejati sunce. Malo je lica koja nasmejana očekuju prvi cvrkut ptica i gnezdo lasta ispod strehe. Dokle?!
Rođena sam u ono vreme kada su se ljudi u redovima za hleb tukli za svaku mrvicu, za flašu zejtina i grumen sećera. Od tada je prošlo skoro dve decenije, a ništa se nije promenilo. Grešim. Bilo je rata, krvi, ubistava, pljački, razbojništva i opet smo tu - na istom mestu gde smo bili i tada, na početku poslednje decenije dvadesetog veka. Pitam se ponekad da li u meni to treba da izaziva očaj, patnju, ili da se nadam najboljem? Da se nadam danima sreće, mira, sloge, ljubavi? Gde leži odgovor? Skriven je među stotinama, ili hiljadama lica koja taje to u dubini svoje napaćene duše.
Ne sećam se, i srećna sam zbog toga, lakše mi je...

photo by : blooddropcookies at deviantART


, ali gledala sam kako su ljudi štrajkovali, bunili se, tukli se za dobro svoje dece, a sad, ista ta deca zbog koje se ratovalo ponavljaju to zbog svojih potomaka i opet tako. Gde je tu nada?
Gledam napred. Šest dana u nedelji vidim bolju budućnost, a onda dođe i sedmi kada osećam da više ne mogu da se borim. Kada želim da vrištim i udaram glavom, kada gubim nadu. Ko je dozvolio to? Ko je dozvolio da najmlađi, oni na kojima, kako kažu, svet ostaje, vide samo tamu? Ko je dozvolio da vidimo samo krvavu prošlost u budućim danima?! I da li uopšte treba tražiti krivca?! Krivi smo mi.
Krivi smo što smo dozvolili da neko upravlja našim životima, da decenijama kaskamo u mestu i samo sanjamo o boljem. Svako od nas je svestan situacije u kojoj se nalazimo. Svako od nas zna šta treba uraditi, kako se ponašati, gde je greška, a gde pun pogodak. Znamo i koja muzika je dobra, i koji film, i da ne treba gledati neki tamo kanal ispunjen ljudima i dešavanjima koji čine ruglo ove, davno propale, države, i da su igre na sreću nameštene samo da bi nadležni uzimali novac, a mi propadali. Iako sve znamo, ne borimo se protiv toga i prepuštamo se jačima.
Pala sam ovde, u ovaj život sa zvezdanih visina. Neočekivano, iznenada. Samo kada bih dole pogledala videla bih ovo što vidim sad. Danas gledam jedino gore. Vratiću se tamo. Tamo gde pripadam ja, gde pripadamo mi. U bolji život.