Žena sa lampom svoje bake

Svet u kome živimo je okrutan, možda nije baš najbolje reći, ali sistem vrednosti je poremećen, sasvim poremećen. Kada se osvrnem iza sebe, mogu malo jasnije da sagledam prošlost, da shvatim šta je to ona nama ostavila, šta je to po čemu se prepoznajemo i karakterišemo? Rođena sam u devedesetim, sada imam sedamnaest godina, možda nije dovoljno za traženje nekog savršenstva, ali dopustite mi da bar pokušam. Okružena ljudima svojih godina, bilo mlađim ili starijim koju godinu, često se susrećem sa stvarima koje poražavaju. Kakav odgovor da očekujem od njih na pitanje: Koji ti je umetnički pravac omiljeni? Ili pak: Koji slikar te očarava? Ne, takva pitanja ne postavljam. Plašim se odgovora, plašim se reakcije, strepim. Ništa se ne može generalizovati. Ne kažem da svi ljudi beže od umetnosti, ali malo je onih u mojoj blizini koji joj se dive, njih poštujem. Pogledam li oko sebe saznaću zašto je to tako... Uključim televiziju čujem, krenem li jednostavno u prodavnicu po hleb sa svih strana me bombarduju naslovi: Jelena Karlešua strepi od gripa! ili Seka ima novog dečka... Sada znate zašto takva pitanja ne postavljam, šta da očekujem od ljudi koji u medijima jedino uspevaju da vide Grandove emisije bar u jednom dnevnom terminu, koji umesto dokumentaraca gledaju Farmu, a ostale vidove umetnosti gledaju u novoj sceni Grand show-a ili u njihovim balerinama, pevačima, knjigama koje oni reklamiraju... Sve produkte lošeg vremena zadržavamo umesto da ih odbacimo, prisvajamo ih umesto da se od njih zaštitimo, nema pogađanja. Baš zato ću pokušati da nešto izmenim, i ako nemam dovoljno ni znanja ni iskustva za velike promene, počeću od malih, dovoljno je za sada. Nedavno sam pročitala status na aktuelnom facebook-u, koji je glasio ovako:Šta mene briga kako su izgledali prozori na nekoj crkvi u 6. veku? Od toga ću početi, poznato je da je svaka umetnost sasvim nekorisna kako je nekad rekao Oskar Vajld ali on takođe navodi: Ko u lepim delima nalazi lep smisao, kulturan je. Za njega je nada. Bitno je znati kakvi su bili ti prozori ili kakvom je tehnikom slikao Klod Mone ili Leonardno da Vinči, bitno je jer umetnosti, kao ni životu, slabi nisu dorasli. Neću krenuti od početka, jer početka nema. Bitno je da se susrećemo sa lepotom, koja potiče od nas. Baš zato ću prvo pisati o njoj, o ženi čijoj ličnosti i stvaralaštvu treba da se divimo, ako ne da se divimo, onda sigurno da je poštujemo. Upoznajte se sa Milenom Pavlović Barili.




Rođena je u Požarevcu, početkom 20. veka, majka joj je bila Srpkinja, a otac Italijan, oboje su bili umetničke duše, od kojih je Milena i nasledila talenat za umetnost. Osim slikarstva bavila se i pesništvom, ali naše najveće divljenje je upućeno njenim slikama, to je ono što je proslavilo. Stekla je široko obrazovanje vezano za slikarstvo širom Evrope, ali je započela u Beogradu, u Kraljevskoj umetničkoj školi. Najveći uticaj na njenu umetnost je izvršio Đorđo de Kiriko, što se može zaključiti i iz njenih slika. Njen stil slikanja se ne može svstati samo u jedan slikarski pravac, iako je u prvoj polovini 20. veka nastupalo dosta različith pravaca, njena umetnost je jedinstvena. Pripada samo njoj, opisuje je. Često je slikala ženske portrete, čak i svoje. Volela je plavu boju, boju neba i mora, boju očiju. Ta prisutnost plavetnila uvek odaje neku mističnost, kao i samo slikarstvo, slikala je žene u haljinama, isticala modne detalje, a i sama ih je volela. Često je slikala veo, to je bio njen simbol. Veo sakriva, ali otkriva, baš kao i Milena. Uvek iznova očarava neobičnom jednostavnošću, ali nikad ne pokazuje sve, uvek postoji nešto za istražiti. Žene na njenim slikama su tako senzualne, zavodljive, kao i ona sama. Bila je kosmopolita, živela je u Španiji, Rimu, Londonu, Parizu, u evropskim centrima umetnosti, tamo je i predstavljala svoja remek-dela. Spajala je nespojivo, ujedno i otkrivala i sakrivala. Jedna od njenih najpoznatijih slika Devojka sa lampom, upravo opisuje njeno slikarstvo, spoj irealnog i realnog, imaginacija i sveopšta usklađenost. Često na njenim platnima možemo sresti i projekciju njenih snova, taj ekspresionistčki duh, ali i duh simbolizma, kao izražajno sredstvo. Njoj je i pozadina bitna, svaki detalj je na svom mestu. U životu nije pronašla pravog partnera, pravu ljubav svog života, kojoj se svi mi nadamo. Prva ljubav joj je bio kubanski pijanista, ali nije dugo trajala. Drugu ljubav je pronašla preko okeana u dalekoj Americi. Nakon serije izložba širom Evrope otputovala je u Njujork, tamo je doživela niz uspeha. Crtala je ilustracije za Vogue i Harper’s Bazaar, Glamour, Charm, poznate američke časopise. Počela je od reklame za kolonjsku vodu, nastavila je sa modnim ilustracijama, dizajnerskim podvizima. Oduševljen njenim stvaralaštvom, jedan kompozitor je unajmljuje za izradu kostima za njegovu operu, naišla sam na slikovit opis njenih kreacija za tu operu, kostimi od sna i paperja. Tih ratnih godina provedenih daleko od domovine, utehu je pronašla u mladom avijatičaru koji je bio 10 godina mlađi od nje, udala se za njega nakon nekolicine neuspelih ljubavnih veza. Neiscrpno je radila u Americi, nije imala dovoljno vremena za slikarstvo, najviše se bavila dizajnom, ali usled tih retkih trenutaka su nastali njeni auto-portreti, tada je njeno savršenstvo izbilo na površinu, pred njima se ćuti. Slikala je ptice i leptire, stvorenja koja lete, slikala je lampe, izvor svetlosti. Svaka njena slika je za sebe, svaka od njih može biti priča za sebe, i jeste.

Umrla je u tišini od srčanog udara, u 34. godini, u Njujorku. U svetu je besneo rat, ona je bila samo još jedna osoba koja je nestala te kobne 1945. godine. Muž ju je balsamovao, a kasnije i kremirao, njene posmrtne ostatke je odneo njenom ocu u Italiju. Ta neobična prefinjenost koja se krila u njoj je živa i danas, u njenim slikama, pesmama, skicama. Baš iz tih razloga Milena i jeste tema 26. po redu Beogradske nedelje mode, ove godine se obeležava 100 godina od njenog rođena, i za tu priliku su izrađeni autentični kostimi po njenim ilustracijama od strane naših poznatih dizajnera.
Nadam se da vam je drago što ste bar malo prigvirili u neke od blagodeti umetnosti, jer kroz ovakvu ličnosti umetnost jeste istinita. Svako će pogledati bar jednu Mileninu sliku, i uživati na tren. Onda će pogledati i drugu, i treću, bar se nadam. Ako bude tako moja misija je izvrešena, ulepšala sam delić vašeg života, nečim drugačijim.